Preskačem vaze sa cvećem poređane na pragu kapije i sa sumorne ulice ulazim u oazu cveća. U susret mi dolazi starica. Pogrbljena od života. “Hvala Bogu pa je noćas bilo kiše. Treba. Za cveće, a i za ljude.”
Buketi cveća su 50 dinara. Cena je ista već poslednjih 3 godina. Sa tim, i sa penzijom od 25.000 živi Biserka Đorđević. Skoro pola veka prolaznici u Voždovoj ulici, između Suda i Gimnazije kupuju cveće. Od njenog oca, pa onda od nje. Tradicija će živeti dok je nje, jer u njenom životu nije cvetalo cveće.
„Otac je počeo da prodaje cveće krajem 60-ih godina, sve do svoje smrti. Posle toga nisam mogla da živim ovde. Svaki cvet me je sećao na njega. Plakala sam svaki put kada sam brala cveće, sve dok mi u snu nije zapretio da se vratim u ‘avliju’.“ I vratila se.
Oca pamti kao veoma strogog. Starog kova. Nju i njenog brata i sestru odgajao je na najbolji mogući način. U svom mužu videla je oslonac i zaštitu. Sad ni njega nema. Nema ni njenog sina, koga je, kako kaže ispratila ocu još odavno.
“Imam dvoje unučadi. Unuka je u Beloj Palanci, a unuk u Beogradu. Studira tamo. Imam i ovu mačku.” – kaže baka Bisa i pokazuje na šarenu mačku.
U pola razgovora proverava gde joj je mačka.
„Sa njom živim već 2 godine. Moja Bubi. Prošle zime, kada je bilo najhladnije, otišla je i 2 dana je nije bilo. Plakala sam dok se nije vratila. I u crkvu sam išla da se za nju molim.“
Danas nema prolaznika, koji ne bace pogled na dvorište i sveže ofarbane tarabe iznad kojih vire izdanci ruža i jasmina. Između taraba, nazire se baka Bisa. Sedi i u naručju drži mačku. Gleda u nebo. “Opet će kiša!”. Otvaram kišobran i ostavljam baka Bisu ispod guste krošnje jasmina. Tu joj je sve.
