Ma kakva škola, matematika se najbolje uči na pijaci. Tamo možeš da popraviš ocenu, a ovde ako se zezneš, osetiš po džepu, kaže Miroslav, pijačni prodavac iz sela Držanovac.
Napolju je vrelo, ali makar vetar malo rashlađuje. Prodavci se osvežavaju na razne načine: neko hladnim pivom, neko kiselom vodom ili sladoledom. Poneki pas lutalica drema u hladovini ispod tezge, dok prodavci prskaju robu vodom ne bi li ostala sveža.
U vrelom periodu je osveženje bostan, ali nema finansijske računice sem pukog preživljavanja:
Zarada je ove godine nula, čak i za 20 dinara za kilo. Mnogo je ove godine skapalo, jer danju je vrućina, noću mnogo hladno. Meni barem jedan vagon – desetak tona. Ali to je poljoprivreda, svaka deseta godina je dobra, kaže naš sagovornik.
Miroslav je na pijaci već 30 godina, a na istoj tezgi poslednjih 8. Kaže da, iako je sunce, napolju je mnogo prijatnije. U hali nema sunca, ali zato nema ni svežeg vazduha. Vlaga i toplota čine da se osećate kao u loncu. Možda je i povrće koje se tu kupi već skuvano. Zbog malobrojnih kupaca nema graje i žamora, jedino odnekud sa zvučnika dopire pesma Šabana Šaulića.
Teško je raditi u bašti, ali je teško tu muku i naplatiti. U svemu tome najbolje prolaze preprodavci koji se ne bave zemljoradnjom, ali su dobri trgovci.
Preprodavac uzme 50% više od mene. On se ne znoji, ali zna da proda. Njegovo je samo da dâ kesu i da kaže „izvol’te“, nezadovoljan je on.
Sva roba koju Miroslav prodaje je iz njegove lične proizvodnje. Kaže da je zarada mala, a muka velika:
A ja rintam kao konj. Ujutru od 5, a uveče do 1, žali se on.
Matematika je jasna – zarada je slaba.
